Šta pisac želi da kaže?

Piše: Jovanka Zlatković

 17/09/20

Obrazovani građani, osim ako nisu pravnici, računovođe ili sličnih zanimanja, teško mogu u potpunosti i tačno da razumeju domaće zakone i propise. Otuda je većina građana prepuštena advokatima i državnim službenicima koji će im protumačiti „šta je pisac zakona hteo da kaže.“

Zašto propisi moraju da budu nejasno i dvosmisleno napisani, tako da vrlo teško razumemo njihovo pravo značenje?

Dovoljno je pročitati stranu-dve nekog zakona i prvo ćete uočiti da je problem u - jeziku. I načinu na koji ga "pisci" zakona koriste. 

 

Govorite li „zakonski srpski“?

Dakle, ako čitate bilo koji zakon /bez upinjanja da ga još i razumete/ prvo primetite da je „zakonski jezik“ toliko specifičan da bi ga trebalo svrstati u sleng, žargon, dijalekt. Zato što u potpunosti ispunjava uslove da ga se nazove - slengom.

Koji sociolozi definišu kao „govor jedne društvene ili profesionalne grupe“. U ovom slučaju - profesionalne.

Stručnjaci su utvrdili i razloge zbog kojih razne grupe upotrebljavaju sleng, specifičan jezik, razumljiv samo pripadnicima tih grupa. Među ostalim, grupe koriste sleng i zbog sledećih razloga:

-da bi bili drugačiji,

-da pokažu pripadnost grupi,

-da isključe druge /koji ne pripadaju grupi/ ili

-da postignu - tajnovitost.

Navedeno upravo nalazimo u jeziku koji dominira u zakonima. Uzgred, primetno je i da razloge za korišćenje slenga prepoznajemo i kao elemente koji vrlo efikasno eliminišu – transparentnost.

Jedan od prvih problema koji uočite a zbog kojih teško razumevate ili uopšte ne razumete odredbe zakona, jeste - dužina rečenica. Model dugačkih i nerazumljivih rečenica sa brojnim digresijama je i preovlađujući princip pisanja zakona u Srbiji. Po 3,4, 5 redova biva jedna rečenica!

Pa ti sad pogađaj šta je „pisac“ imao na umu!

Nemogućnost razumevanja zakukuljenih, dvosmislenih ili rečenica bez smisla je ono što većinu građana „isključuje“  iz sleng grupe koju smo nazvali -„zakonski srpski“. Zbog toga su nam neophodni - prevodioci. I tu su onda državni službenici i advokati, tumači i prevodioci sa slenga njihove grupe na standardni jezik zajednice.

Inače, većina ostalih razloga zbog kojih grupe koriste sleng /obogaćivanje jezika, podsticanje prisnosti, razonoda, duhovitost../ u sleng grupi „zakonski srpski“ -nije uočena.  

 

Šta ostane kad se „oljušte“ rečenice

Kada se odbace ponavljanja istih stvari na razne načine, ispada da se, među ostalim, vrlo često pojavljuje jedna i to prilično nesuvisla /glupa/ poruka, koja kad se sažme, glasi: „dužni ste da postupate po zakonu!“

Čemu uopšte služe zakoni ako ne da bi ih svi poštovali i po njima postupali?!! Zar se to ne podrazumeva? Ili je to glavna poruka samo u državama gde se zakoni masovno krše?

Stiče se utisak da je tako učestalo pozivanje na poštovanje zakona, a u tekstu zakona - osnovni i najbitni sastojak - zakona!? To je kao da vrhunskog kuvara svakih 30 sekundi opominjete da stavi so u čorbu!  

 


Rezultati „soljenja“

Propisi se zatrpavaju pozivanjem na „poštovanje zakona“ u raznim varijantama i na razne načine. Rezultat toga je potpuno zamagljivanje, obesmišljavanje suštine zakonskih odredbi. Kada je ima ili nema. Svejedno.Takav postupak do te mere „opere“ odredbe od smisla da ni „pisci“ propisa nemaju pojma šta su i da li su opšte hteli nešto da kažu. Osim besmislenog poziva na - poštovanje zakona.

Stoga se stiče utisak da smušene, nejasne zakonske odredbe pišu nestručne, znanjem siromašne osobe. Željne da se pokažu „učenim“ oni i jednostavne činjenice zatrpavaju frazetinama, ponavljajući na razne načine -jedno te isto.

Loše napisan zakon/propis obavezno sadrži bezbroj puta ponovljenu frazu tipa:„u skladu sa ovim Zakonom i propisima donetim na osnovu njega, obveznik je dužan da poštuje odredbe zakona i vrši određene mere prema članu 1. ovog zakona. U zakonskim okvirima. „ 

Vidimo tu i primer tipično dugačke i besmislene rečenice. Kao da se „pisci“ drže pravila: što duža rečenica- to besmislenija. Pitanje je međutim, da li zaista nestručne osobe pišu propise? Ili se samo...prave nestručnim?!

 

Vršiti- favorit među glagolima

Omiljeni glagol „pisaca“ propisa je – vršiti. 

Glagol koriste i gde je neophodno ali mnogo češće gde je – neopravdano i nepotrebno. Jeste da su tzv. dekomponovani glagoli u jeziku birokrata /admininstracije/ poput glagola „vršiti“ dozvoljeni samo ako je to neophodno. S druge strane, smatraju se greškom u razgovornom jeziku. Dakle, glagol "vršiti" u birokratskom jeziku prihvatljiv je samo - u "nuždi". Međutim, upotreba tog glagola u zakonima i propisima - preVRŠILA je svaku meru.

Podsetimo, opravdano je glagole, poput nesretnog „vršiti“ koristiti isključivo kada za neko značenje ne postoji pojedinačan glagol. Npr. ispravno je „vršiti transakciju“ jer nema glagola „transakcirati“..Itd

Sigurna sam da se stručnjacima za srpski jezik podignu sve dlake na telu /na samo kosa na glavi/ kada pročitaju bar jedan član bilo kog zakona. Na svakoj stranici će naići na: „vršiti proveru, vršiti zamenu, vršiti razmenu, pregled, kontrolu... vršiti, vršiti... Ukratko: vršidba do vršidbe.

Netačna i neprimerena upotreba glagola „vršiti“ inficirala je i ljude koji su, zbog posla ili profesije, često u „društvu“ sa propisima a preko njih i sa nesretnim glagolom kojim su, nesvesno, inficirali sopstveni govor.

  

Uloga kadije

Zašto je velika većina zakonskih odredbi zakukuljena, nejasna, besmislena -   nije jasno. I da li moraju da budu takve? Odgovora nema. Ali, čini se da nisu baš beskorisni. 

Tako zakukuljeni propisi. Pokazalo se da su idealni za posao koji birokrate nazivaju „tumačenje zakona“. 

Tu sada dolazimo do birokate u ministarstvu koga smo nazvali "kadija"./Zato što nije neosnovano sumnjati da je "kadija" bio i "pisac" nekog zakona./ Kako god, on tumači, odnosno prevodi propise sa nemuštog slenga na donekle razumljiv jezik većine. Ili kako to birokrate kažu, kadija „daje mišljenje“ na zahteve nesretnih preduzetnika i poslodavaca koji se nisu snašli u galimatijasu zakukuljenih odredbi.

Zar bi se „mišljenja“ merila u tonama da su propisi – jasno definisani? Ne verujem.

Šta više, propisi su toliko nejasni da se ponekad sludi i sam – kadija. Odnosno - birokratski rečeno-„davalac mišljenja“. U praksi su zabeleženi primeri da je kadija „dao“ dva suprotna mišljenja na identično pitanje dvojice preduzetnika za identičan problem!! I po istom propisu.  

Kako god, činjenica je da su tako loše napisani propisi –ako ništa drugo ono bar- profitabilni. Jer birokrate/država/vlast - svako "davanje mišljenja“ – naplaćuje.


Boli glava

Ta činjenica može da dovede u sumnju stvarne razloge postojanja „davalaca mišljenja“. Odnosno dovodi u sumnju pomisao da zakoni nisu slučajno loši, nerazumljivi, nejasni. Jer deluje da se na tako loše napisane zakone baš lepo nadovezao institut „davanja mišljenja“. Odnosno uloga kadije. 

Ko će znati? Moguće i da nisu namerno propisi nerazumljivi, nejasni, dvosmisleni? Šta ako ih pišu zaista nestručne osobe pa je bilo neophodno uvesti u igru „davaoca mišljenja“?  Usput i punjenje budžeta. Još jednim nametom.

Kako god, ono što sigurno znamo, i kao privrednici i građani, i što na sopstvenoj koži osećamo to je - da ništa ne znamo.

Kad se sudarimo sa zakonima i propisima onda samo boli glava.. boli glava...a i trpi džep.